Ovo je mo­ja pri­ča o ži­vo­tu i po­slo­va­nju. Osnov sva­kog uspje­ha je zna­nje, ka­že Mi­ro­slav Mi­ško­vić u lič­noj po­ru­ci uz svo­ju knji­gu „Ja, taj­kun”. Ro­man­si­ra­nu auto­bi­o­gra­fi­ju, udž­be­nik prak­tič­ne eko­no­mi­je ili eko­nom­ski tri­ler kao no­vi ža­nr iz­da­la je „La­gu­na”. Pi­scu mo­že­te da vje­ru­je­te ili ne vje­ru­je­te, da se slo­ži­te sa njim ili ne, a či­ta­ju­ći „Ja, taj­kun” si­gur­no je da će­te na mo­men­te gla­sno iz­go­va­ra­ti ne – ali ne od ne­mo­gu­će i dje­lo­ve će­te či­ta­ti na­glas ma ko da vas slu­ša, mo­žda ne­ko ne­što i po­slu­ša...
Iz­me­đu ko­ri­ca ove knji­ge je si­ja­set od­go­vo­ra na sa­mo dva pi­ta­nja: za­što je Mi­ško­vić ću­tao 28 go­di­na i za­što je baš sa­da pro­go­vo­rio? Ne­ke je taj­ne ot­krio, po­put de­ta­lja ot­mi­ce ko­ju je or­ga­ni­zo­vao „ze­mun­ski klan, a po­tom je opi­sao i ka­ko je od pro­da­je bo­san­skog dr­ve­ta za­ra­dio pr­vi mi­li­on. Po­ja­snio je i da su že­ne u bi­zni­su nje­gov adut te da je lo­gi­ka na­u­ka ko­joj naj­vi­še vje­ru­je. Ot­kri­va i da je nje­gov pr­vi slu­žbe­ni mer­ce­des bio ku­pljen za Ga­da­fi­ja, da ni­je uspio sa ka­fom i čo­ko­la­dom i da je rad bez zna­nja šte­tan. Svo­je­vre­me­no je u Vol­go­gra­du tr­čao 10,7 se­kun­di na 100 me­ta­ra na šlja­ci...
Naj­po­zna­ti­ji srp­ski pred­u­zet­nik, ili kra­će – taj­kun, opi­su­je i ka­ko je dr­ža­va Sr­bi­ja u ne­spo­ra­zu­mi­ma sa bi­zni­som ko­me stal­no „do­da­je tam­ne bo­je”, da je ide­ju Be­o­grad na vo­di dr­ža­va „ukra­la od pri­vat­nog in­ve­sti­to­ra i pro­da­la stra­nim ula­ga­či­ma”, a da je po­ljo­pri­vre­da srp­ska naf­ta. Raz­mi­šlja i da uzme pod svo­je okri­lje dva na­pu­šte­na se­la, fi­nan­si­ra nji­hov raz­voj i po­ka­že ka­ko se­lo mo­že da se pre­po­ro­di. Ne vo­li da gu­bi vri­je­me, a jed­na od ve­ćih ži­vot­nih mu­dro­sti je – „shva­ti­ti ko­li­ko ne znam”.
Naj­krup­ni­ji ne­u­spjeh je iz 2006. ka­da je pro­pa­lo spa­ja­nje tr­go­vin­skih la­na­ca Del­te, Mer­ka­to­ra i Agro­ko­ra, i to je, ka­že, osta­vi­lo po­sle­di­ce na ukup­nu eko­no­mi­ju re­gi­o­na. Pi­še i da je Mer­ka­tor bio po­ten­ci­jal­ni ku­pac „Ce mar­ke­ta”, a po­što su že­lje­li da u jav­no­sti stvo­re do­bru sli­ku te ku­po­vi­ne, an­ga­žo­va­li su kon­sul­tan­ta za od­no­se sa jav­no­šu. Bio je to Ne­boj­ša Me­do­je­vić, eko­no­mi­sta i po­li­ti­čar iz Cr­ne Go­re, pi­še Mi­ško­vić.
Pre­vi­še je, po­ja­šnja­va, pla­tio ho­tel „Kon­ti­nen­tal”, ali bi­la je to stvar imi­dža. Dao je ogro­man do­pri­nos iz­grad­nji hra­ma na Vra­ča­ru ma­da to naj­ve­ći cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­ni­ci zna­ju da pre­ću­te, što zna da bo­li. No­si­lac je Or­de­na Sve­tog Sa­ve. Go­vo­ri o svo­jim za­du­žbi­na­ma pra­ve­ći pa­ra­le­lu sa Ko­lar­cem...
U isto­ri­ji Sr­bi­je i re­gi­o­na ne­ma ni­ko­ga ko je za to­li­ko nov­ca pro­dao svoj bi­znis kao što je on Del­ta ban­ku, osi­gu­ra­nje, Mak­si i Del­ta si­ti. Stva­rao je i pro­da­vao. Te če­ti­ri pro­da­je su u Sr­bi­ju uni­je­le sko­ro dvi­je mi­li­jar­de eura.
– Mo­ja spe­ci­jal­nost je to što umi­jem da stva­ram i pro­dam fir­me... Ni­je­sam krio re­cept. Na­pra­vi kom­pa­ni­ju, po­dig­ni joj vri­jed­nost i pro­daj glo­bal­nom igra­ču – ka­že Mi­ško­vić.
Ali iz­gle­da da je po­li­ti­ča­ri­ma sve to sme­ta­lo, pi­še on – taj­kun.
Bi­li su, opi­su­je, ne­za­do­volj­ni što u isto­ri­ji Del­te ne po­sto­ji ni­je­dan po­sao sa dr­ža­vom i što sud­bi­na kom­pa­ni­je ni­je za­vi­si­la ni od jed­nog po­li­ti­ča­ra! Sr­bi­ja se sti­di svo­jih bi­zni­sme­na i sma­tra ih ru­žnim nus­pro­i­zvo­dom tran­zi­ci­je, ka­že Mi­ško­vić.
– U po­čet­ku mi je sme­ta­lo da me zo­vu taj­kun, ali vi­še ne. To tre­ba dr­ža­vi da sme­ta...Taj po­jam je u Sr­bi­ji po­stao si­no­nim ne­čeg ne­mo­ral­nog i ne­po­želj­nog. Srp­ska vlast – sva­ka srp­ska vlast po­se­že za tim poj­mom kao za ka­me­nom ko­jim ga­đa ono­ga ko za­stu­pa re­for­me i tr­ži­šnu pri­vre­du. U ta­kvoj at­mos­fe­ri po­sta­je­te slo­bod­na me­ta za od­strel. Na­rod apla­u­di­ra kad vas uhap­se, a ne zna ni zbog če­ga ste uhap­še­ni... Po­hva­la taj­ku­na kod nas bi zvu­ča­la kao sve­to­gr­đe, dok je u svi­je­tu ta­kva stvar sa­svim nor­mal­na – po­ja­šnja­va Mi­ško­vić.
Kroz knji­gu će­te na­ći mno­go za­ni­mlji­vih Mi­ško­vi­će­vih kon­sta­ta­ci­ja o bi­zni­sme­ni­ma i po­li­ti­ča­ri­ma. Bo­ris Ta­dić, čo­vjek ma­log zna­nja, su­prot­nost Zo­ra­nu Đin­đi­ću, spo­so­ban je­di­no da na­ne­se šte­tu, a na to ga je lič­no upo­zo­ra­vao Đin­đić, pi­še Mi­ško­vić. Vo­dio je, ka­že, po­li­ti­ku bez ide­ja, bez hra­bro­sti u do­no­še­nju od­lu­ka. Na­vo­di da ga je uhap­sio Alek­san­dar Vu­čić, ali te­ren je pri­pre­mio Ta­dić. Vu­či­ća je upo­znao u je­sen 2008. go­di­ne, ka­da je na po­ziv To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća do­šao da ga ohra­bri, za­jed­no sa Mi­la­nom Be­kom, da na To­min po­ziv pre­đe u SNS iz Še­še­lje­vih ra­di­ka­la.
Na iz­bo­ri­ma 2012. gla­sao je To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća, ko­ji je kod nje­ga kao opo­zi­ci­o­nar znao taj­no da na­vra­ti. To­ma je, ka­že, na­pra­vio naj­ve­ću gre­šku ka­da je po­čeo da glu­mi i pre­tva­ra se. On je obi­čan čo­vjek Šu­ma­di­nac... Dje­lo­vao je kao čo­vjek sa do­brim na­mje­ra­ma, Vu­čić ga je mar­gi­na­li­zo­vao.
Sa Zo­ra­nom Đin­đi­ćem bi­lo je ne­su­gla­si­ca, ali je po­sto­ja­lo uza­jam­no po­što­va­nje. Bio je to je­di­ni po­li­ti­čar sa ko­jim je ga­jio istin­sko pri­ja­telj­stvo, bio je čo­vjek vr­hun­skog for­ma­ta, re­for­ma­tor ko­ji mo­že i ho­će da pro­mi­je­ni Sr­bi­ju. Sr­bi­ja ni­je htje­la da ra­zu­mi­je Đin­đi­ća, ni­je že­lje­la da se mi­je­nja.
Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić ga je po­zvao da bu­de pred­sjed­nik Vla­de SR Sr­bi­je. Vje­ro­vao sam ta­da, pi­še, da on že­li da oču­va Ju­go­sla­vi­ju, što sam po­dr­ža­vao, jer sve što sam do ta­da po­sti­gao u po­slu za­sni­va­lo se na po­sto­ja­nju tog ve­li­kog ju­go­slo­ven­skog tr­ži­šta. Mi­lo­še­vić me je po­zvao da so­ci­ja­li­zam pre­ve­dem u tr­ži­šnu pri­vre­du. I tu sam se upe­cao. Do­šao sam u vla­du u de­cem­bru 1989. a u mar­tu 1990. shva­tio ko je Slo­ba... Vr­lo br­zo sam pro­zreo Slo­bu, ali ni­kad ga ni­je­sam na­pao... Ne pljuj u bu­nar iz kog si vo­du pio. Na­kon to­ga mu ni­je vi­še pa­lo na pa­met da uđe u po­li­ti­ku. Sa Mi­lo­še­vi­ćem di­je­li još je­dan za­jed­nič­ki mo­me­nat – bio je u će­li­ji u Cen­tral­nom za­tvo­ru u ko­joj je ra­ni­je on bio za­to­čen.
`Po od­no­su pre­ma in­ve­sti­to­ri­ma Cr­na Go­ra je uvi­jek bi­la iz­u­ze­tak „jer su in­ve­sti­to­ri iz Sr­bi­je ta­mo na­i­la­zi­li na pu­no ra­zu­mi­je­va­nje”. Ta­kav in­ve­sti­ci­o­ni am­bi­jent, kao i naš naj­va­žni­ji part­ner u Cr­noj Go­ri – To­mi­slav Če­le­bić bi­li su ključ­ni za ve­li­ki broj re­a­li­zo­va­nih pro­je­ka­ta, ka­že vla­snik Del­te.
U onu ka­te­go­ri­ju sa po­čet­ka pri­če „ne, ne mo­gu­će” je i to što ka­že da je „pre­ma dr­ža­vi bio mno­go ko­rekt­ni­ji ne­go ona pre­mu nje­mu”, pa je po­rez od pro­da­je Mak­si­ja pla­tio u Sr­bi­ji iako je imao pred­u­ze­će re­gi­stro­va­no na Ki­pru.
– Da li je dr­ža­va ta­da ri­je­ši­la da me osta­vi na mi­ru? Na­pro­tiv – pi­še Ja, taj­kun.
Ka­da ga pi­ta­ju šta mu je naj­ve­ći uspjeh od­go­va­ra da je to či­nje­ni­ca da je u vri­je­me Mak­si­ja imao mi­li­jar­du i 140 mi­li­o­na kre­di­ta kod ni­za svjet­skih ba­na­ka... Ni­je gre­ška u ku­ca­nju, do­bro ste pro­či­ta­li ci­fru!
– Mi­slio sam ta­da, kao što i sa­da mi­slim, pro­da­ja Mak­si­ja bi­la je na­ci­o­nal­na ka­ta­stro­fa... Stra­te­ški, dr­ža­va mo­ra da po­dr­ži ve­li­ki srp­ski tr­go­vin­ski la­nac... Pro­da­ja Mak­si­ja bi­la je eko­nom­ski pro­ma­šaj Sr­bi­je, ve­li­ki po­raz dr­ža­ve, ali i lič­na po­bje­da nje­nog ta­da­šnjeg pr­vog čo­vje­ka Bo­ri­sa Ta­di­ća, či­ji se in­te­re­si, oči­gled­no, ni­je­su po­kla­pa­li sa dr­žav­nim – ka­že Mi­ško­vić uz ko­men­tar da su to bi­li naj­te­ži pre­go­vo­ri ikad.
Mak­si je pro­dat Bel­gi­jan­ci­ma za 932, 5 mi­lo­na eura, dva­put sku­plje ne­go što je dr­ža­va, re­ci­mo, pro­da­la NIS. Del­ta ban­ka na­pra­vlje­na je sa 1,5 mi­li­o­na ma­ra­ka, a pro­da­ta za 370 mi­li­o­na eura.
Ozbilj­na kom­pa­ni­ja mo­že da ži­vi sa­mo dok hva­ta vr­ho­ve, a u po­slu tra­ju oni ko­ji shva­te da ne­ma zlat­ne ži­ce ko­ja ne pre­su­šu­je, pi­še Mi­ško­vić i is­ti­če jed­no pa, pro­ro­čan­stvo!
– Svi­jet će u bli­skoj bu­duć­no­sti po­či­va­ti na če­tr­de­se­tak mul­ti­na­ci­o­nal­nih kor­po­ra­ci­ja i sva­ka ze­mlja tre­ba uve­li­ko da se spre­ma za taj tre­nu­tak. Ne­vo­lja je što to po­li­ti­ča­ri ne zna­ju... Jed­na de­le­ga­ci­ja iz EU pi­ta­la me je ka­ko mo­gu da po­mog­nu Sr­bi­ji. Re­kao sam im – ško­luj­te nam po­li­ti­ča­re – pi­še Mi­ško­vić.
Mi­ško­vić ni­ka­da ni­je da­vao iz­ja­ve no­vi­na­ri­ma, ni­ti pre­ma me­di­ji­ma ima po­zi­ti­van stav „štam­pa ima svo­je raz­lo­ge, me­ni, isti­na, ne­po­zna­te – da jed­ne fa­vo­ri­zu­je, dru­ge mar­gi­na­li­zu­je, a tre­će pot­cje­nju­je”. Na TV mu je je­di­no uklju­čen Fas­hion TV, ali je to is­ko­pi­rao od Đin­đi­ća kao ovaj iz­ja­vu od nje­ga da ni na ste­pe­ni­ke ne gu­bi vri­je­me već pre­ska­če po dva-tri.
U knji­zi je ob­ja­vljen i tran­skript nje­go­vog iz­la­ga­nja iz no­vem­bra 2013. go­di­ne pred sud­skim vi­je­ćem, svi de­ta­lji sa su­đe­nja, ka­u­ci­ja ko­jom je pla­tio slo­bo­du. Za hap­še­nje 2012. ka­že da je sum­nji­čen za „spi­sak ne­dje­la ko­ja se ne mo­gu uči­ni­ti za je­dan ljud­ski ži­vot, pa sve da ste im po­sve­ti­li sva­ki bož­ji dan ži­vo­ta”... Dok je bio u pri­tvo­ru ro­di­la mu se unu­ka i umr­la maj­ka ko­ju je sa­hra­nio okru­žen snaj­pe­ri­ma što ni­je mo­glo da upr­lja lje­po­tu tra­ga ko­ji je osta­vi­la.
Ka­da je kre­nuo u bi­znis imao je sre­ću što je bio od­li­čan star­ter u sprin­tu. A šta se ra­di kad se za­ra­de pr­vo „ozbilj­ne” pa­re, pi­ta se pi­sac. Pa ku­pi se auto. Za se­be i or­ta­ka ka­že da su bi­li to­li­ko ozbilj­ni da su ku­pi­li dva „ope­la olim­pi­je”, ali je­dan za dje­lo­ve... U vi­lu na De­di­nje pre­se­lio je tek 15 go­di­na na­kon po­sto­ja­nja Del­te, i to ka­da je pro­dao ban­ku... Bio je naj­mla­đi ge­ne­ral­ni di­rek­tor u isto­ri­ji ju­go­slo­ven­ske pri­vre­de, Žu­pa je ta­da po­kri­va­la 43 od­sto svjet­ske pro­iz­vod­nje ksan­ta­ta. I pra­vi­li su ogrom­ne gu­bit­ke. A pri­tom pli­va­li u pa­ra­ma. Al­he­mi­ja? Ne, eko­no­mi­ja.
– Čo­vjek la­ko, neo­sjet­no i ne­pro­mi­šlje­no uz­le­ti, do­pu­sti da ga po­ne­se ve­li­ka moć – ili ve­li­ki no­vac – i ti­me se­bi na­či­ni ve­ću šte­tu ne­go što mu je na­nio za­kle­ti ne­pri­ja­telj.... No­vac ni­je do­vo­ljan po­kre­tač, on je sa­mo pri­rod­na po­sle­di­ca lju­ba­vi i stra­sti pre­ma po­slu – pi­še Mi­ško­vić i pri­zna­je da je sve do­bre od­lu­ke do­nio br­zo, a ve­ći­nu lo­ših po­sli­je mno­go raz­mi­šlja­nja.
– Del­ta se ni­je ra­do­va­la te­škim okol­no­sti­ma u Sr­bi­ji s po­čet­ka de­ve­de­se­tih, ali, po­šte­no re­če­no, te okol­no­sti išle su nam na­ru­ku. Da­nas njen ka­pi­tal pre­ma­šu­je 750 mi­li­o­na – kon­sta­tu­je u knji­zi.
Shva­tio je do­bro šta zna­či iz­ja­va stra­nih kon­sul­ta­na­ta „ge­ne­ra­ci­ja ste ko­ja ži­vi u si­tu­a­ci­ji ka­kva se de­si jed­nom u hi­lja­du go­di­na, u pri­li­ci ste da na­pra­vi­te ve­li­ke stva­ri, jer tran­zi­ci­ja je šan­sa”.
Lji­lja­na Mi­nić

Že­ne u po­slu bo­lje od mu­ška­ra­ca

Ka­da je ge­ne­ral­nom di­rek­to­ru Ju­go­ban­ke Lin­har­tu, ži­voj le­gen­di ban­kar­stva, svo­je­vre­me­no ka­zao da zbog lju­ba­vi, a ne vi­zi­o­nar­stva ne že­li da ide u Frank­furt, ovaj bi bio ma­nje zbu­njen da sam sa­op­štio ka­ko sam pro­ne­vje­rio mi­li­jar­du ma­ra­ka. Ta­ko je nje­go­va su­pru­ga Lji­lja­na po­sta­la va­žni­ja od ban­ke i ka­ri­je­re...
– Ne kri­jem da sma­tram da su, ukup­no gle­da­no, že­ne jed­no­stav­no bo­lje u po­slu od mu­ška­ra­ca. One po­ka­zu­ju vi­še tim­skog du­ha i lo­jal­no­sti ko­lek­ti­va za ko­ji igra­ju. Mo­gu mno­go efi­ka­sni­je da ra­de vi­še stva­ri isto­vre­me­no... U mu­škoj eki­pi mno­go če­šće pro­ra­di su­je­ta, pa umje­sto bor­be za za­jed­nič­ki cilj na­sta­ne bor­ba za sop­stve­no mje­sto – pi­še Mi­ško­vić.

Ne­ma „ži­vot­no va­žnih” po­je­di­na­ca

Stra­šan pro­blem je ka­da čo­vjek po­br­ka iden­ti­tet, ka­da po­mi­je­ša se­be i fir­mu i iz­gu­bi kon­takt sa stvar­nim sta­njem stva­ri, pi­še on, taj­kun.
– Da do­bra kom­pa­ni­ja za­vi­si od jed­ne oso­be, to je smi­je­šno čak i kao ide­ja... Za­to se sva­ka pri­ča o ne­či­joj, na­vod­no, ži­vot­noj va­žno­sti za kom­pa­ni­ju za­vr­ša­va isto. Po­sli­je od­la­ska „ži­vot­no va­žne” oso­be kom­pa­ni­ja na­sta­vlja nor­mal­no, a „ži­vot­no va­žna” fi­gu­ra ne­sta­je sa sce­ne br­zo kao po­je­de­na fi­gu­ra sa ša­hov­ske ta­ble – pi­še Mi­ško­vić.

Mi­lo se pre­pao sa­bljar­ka­ma

Sa­bljar­ka od 103 ki­lo­gra­ma je po­se­ban Mi­ško­vi­ćev tro­fej!
– Ri­bo­lov je ha­zard i vje­šti­na – pi­še i na­gla­ša­va da naj­ljep­še ri­bo­lo­vač­ke uspo­me­ne ve­zu­je za Her­ceg No­vi i eki­pu u ko­joj su ri­bo­lo­v­ci Ki­ri­lo, Va­so i La­lo, sli­kar Vo­jo Sta­nić kao i nje­go­vi part­ne­ri u ri­bo­lo­vu Ste­van i Ob­rad. Po­sta­li su spe­ci­ja­li­sti za lov na sa­bljar­ke, pa mu je jed­nom Mi­lo Đu­ka­no­vić u ša­li re­kao da u cr­no­gor­skom mo­ru vi­še ne­ma sa­bljar­ki jer su ih oni tro­ji­ca iz­lo­vi­li.